Vuk Bojović želeo da mu srce bude sahranjeno pored šimpanze Samija

Na današnji dan pre deset godina umro je vajar i dugogodišnji direktor Beogradskog zoološkog vrta Vuk Bojović. Bojović je rođen 1940. godine, a na mestu direktora Beo zoo vrta bio je od 1986. pa sve do svoje smrti.

Bio je po diplomiranju prvo slobodni umetnik, zatim profesor u osnovnoj i srednjoj školi. Predavao je i u Višoj trgovačkoj školi u Beogradu, gde je od 1982. do 1986. godine bio direktor.

Široj javnosti postao je poznat kada je krajem osamdesetih dva puta iz zoo-vrta bežao šimpanza Sami. U poteri po ulicama i krovovima Beograda i ubeđivanju šimpanze da se „preda“ najveću ulogu je imao Bojović. Taj događaj je on kasnije iskoristio da skrene pažnju na loše stanje u zoo-vrtu i da to stanje unapredi. Autor je velikog broja novinskih članaka o životinjama i njihovim navikama.

Vuk je iz dva braka imao četvoro dece.

U intervjuu za Glas javnosti iz oktobra 2006. godine, izjavio kako je radio mnogo stvari, pričao čega se plaši, šta mrzi i kako strahuje da će na „onaj svet“ otići gladan i žedan vajanja.

– Po obrazovanju sam vajar, mada sam oduvek potajno hteo da budem ovo što jesam. Na Durmitoru nisam imao mnogo uzora, možda samo nekoliko seljaka koje sam video i slušao njihove priče, ali kao dete sam došao u Beograd i video ovaj Zoološki vrt. Odmah sam počeo da projektujem zoološke vrtove. Tamo u zavičaju bio sam odsečen od sveta. U svojoj mašti stvarao sam od voluharica – lavove, od guštera krokodile, od ptičica neke orlove, i tako postizao da mi nikad u životu ne bude dosadno.

– Mrzim strašno i plašim se ljudi koji naglo odrastu. Volim ljude koji su infantilni, ali u pozitivnom smislu, one ljude kao Petar Pan, koji nikada ne odrastu. Ja sam jedan od takvih. I sve ovo što ja radim, u stvari je igra, kao kad sam bio dete, kad sam pravio prve vrtove, samo što sad, umesto na mikro planu, radim na nekoliko hektara. Šteta što nisam imao jedno bar 50 hektara… – naveo je tada Bojović.

On je aprila 2010. za Politiku ispričao otkud u zoo vrtu, kako je njegova porodica reagovala na to i koje su mu najdraže životinje.

– Ulogu direktora zoo vrta dobio sam kad to niko nije hteo da bude. Do 1986, dok nisam došao, bio je mučilište za životinje, drveće se osušilo, zgrade oronule… A ja sam oduvek voleo životinje i rad u prirodi. Zoološki vrt je 11. jula 1936. od svojih para i na svom imanju osnovao Vlada Ilić, trgovac štofom i gradonačelnik. Zoološki vrt je tada bio dvostruko veći. Prostirao se sve do Nebojšine kule. Moj stav je da se taj prostor vrati Vrtu.

Na pitanje koja mu je životinja bila omiljena, rekao je: „Šimpanza Sami. Bio je prek i divalj. Ali, istovremeno, pravi gospodin majmun. Bežao je iz vrta i ja sam ga vraćao. A šimpanza je opasniji od tigra. Kad sam ga, na Studentskom trgu, spasao od milicionera s puškama, ušao je u kola i seo iza mene. Jednom rukom sam vozio, a drugom ga hranio salatom. Milicionerima sam rekao da pucaju samo ako vide da me davi…

Poslednja želja Vuka Bojovića, bila je da bude sahranjen u zoološkom vrtu.

– Kad je moja omiljena životinja, majmun Sami, umro, sahranio sam ga u zoološkom vrtu, a tu počiva i moj pas Laki. Voleo bih, kad umrem, da tu sahrane moje srce. Tad bih počivao srećan.

Kad je preminuo, volonteri u zoo-vrtu rekli su da je njegov pas Jagoš, belgijski ovčar, osetio da mu gazda više nije na ovom svetu. Tačno je znao da se nešto dešava, celog jutra je sedeo u kancelariji, sklupčan i tužan, a u očima su mu se skupljale suze. Posetioci su govorili da su vukovi bili nemirni zavijajući za svojim Vukom.

U Beo zoo-vrtu 2017. godine otkivena je bista Vuku Bojoviću, delo akademskog vajara Zorana Ivanovića.

Vuk Bojović bio je srce i duša Beogradskog zoološkog vrta. On je bio taj koji ga je podigao sa dna i od njega napravio jedan od najlepših vrtova u Evropi. Kao legende se prepričavaju priče o tome kako su Vuku Bojoviću tigar i nilski konj dozvoljavali da ih češka i mazi. Međutim, to nije bila legenda, već istina.