radiobalkanfox
Vuk Đurić Endo jedan je od najznačajnijih muralista mlađe generacije u zemlji i regionu. Do sada je oslikao nekoliko stotina murala malih, srednjih i velikih dimenzija u Vijetnamu, Portugalu, Švajcarskoj, Nemačkoj, Srbiji i regionu. Ističe se i po apstraktnim umetničkim elementima sa zadivljujućom dinamičnošću i bogatstvom boje. Pored apstrakcije, česta tematika njegovih radova bazira se na predimenzioniranim, gotovo groteksnim, glavama oštrih noseva i iskolačenih očiju.
Takođe je i art direktor festivala Dani urbane kulture (DUK) u Čačku, a pored zidova, redovno oslikava i platna. Diplomirao je na Fakultetu umetnosti u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, na odseku Grafički dizajn. Master studije završio je na istom fakultetu 2018. godine. Realizovao je devet samostalnih i više od 20 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu. U narednom periodu realizovaće i prvu veliku samostalnu izložbu u Kulturnom centru Čačak.
Trenutno boravi u Tokiju gde oslikava mural u sklopu platforme Totemo Art, nakon čega će oslikati jedan i u Osaki. Sa Vukom smo razgovarali o njegovim počecima, studiranju u Kosovskoj Mitrovici, stilu, Danima urbane kulture i budućim planovima.
U 2005. godini si započeo svoj steet art put oslikavanjem prvog murala u Čačku. Reci nam nešto više o tom početku.
To je bio početak za mene i za samu street art scenu u gradu. U to vreme, murali nisu bili toliko prisutni kao danas, i bilo je izazovno privući ljude u tu supkulturu. Nakon tog prvog murala, usledila je neka vrsta pauze do 2010. godine kada je organizovan prvi graffiti jam u Čačku.
Ta godina je bila ključna u mom umetničkom razvoju. Tokom tog organizovanog graffiti jama, počeo sam da se bavim crtanjem grafita. U to vreme, moj fokus su bila slova. Pauza između 2005. i 2010. bila je rezultat mog pohađanja srednje kulinarske škole. Nakon što sam završio školu, upisao sam Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici.
Kako je izgledao život tokom studija u Kosovskoj Mitrovici?
Studiranje je bilo izazovno, naročito zbog problema sa snabdevanjem strujom i vodom. Svakog dana smo se suočavali sa restrikcijama. Morali smo da budemo spremni za takve situacije, pa smo kupovali pijaću vodu i sveće kako bismo prebrodili taj period. Bilo je situacija kada struja nestane čak i tokom zimskih meseci. Leti, vode nije bilo nekoliko pa čak i po nedelju dana.
To nam je svima otežavalo studiranje, ali ipak smo se trudili i davali sve od sebe. Stefan Stojanović Slesh i ja smo na fakultetu crtali murale i grafite. U početku je to stanovnicima grada bilo nejasno, da bi postepeno postajali oduševljeni. Studenti sada sasvim prirodno i normalno crtaju. Naša zamisao je bila da u Kosovskoj Mitrovici, koja nije ekonomski razvijena, probudimo i razvijemo kulturu slikanja murala.
Nakon Mitrovice, proveo si tri godine u Beogradu. Kako je to iskustvo uticalo na tebe?
Boravak u Beogradu bio je važan korak u mom umetničkom razvoju. Sticao sam kontakte i priliku za rad na međunarodnim projektima. Tokom tog vremena, imao sam priliku da radim prvi veći mural u Švajcarskoj, što me je inspirisalo da se bavim većim formatima i suočavam sa većim izazovima.
Kako uspevaš da napraviš balans između umetnosti i komercijalnog rada?
To sam uspeo tokom studija. Shvatio sam da svoje umeće mogu da monetizujem i to mi je bilo važno pogotovo tokom studija, kada je finansijski pritisak velik. Takođe sam se trudio da razvijam i preduzetničke veštine i da budem uspešan i u komercijalnim poslovima i u umetničkom svetu. Stigao sam do momenta kada 5-6 dana mesečno radim komercijalni posao, a ostatak sam posvećen ličnim projektima.
Kada su u pitanju komercijalni radovi, ljudi trenutno sve više i više ljudi žele da im isporičum radove koji oslikavaju moju autentičnost, a ne ono što bi oni želeli. Planiram time da se bavim još jednu deceniju, a posle da vreme provodim samo u ateljeu i da realizujem izložbe. Da bi do toga došao, kod nas ali i svetu, potrebno je da imaš zaleđinu ili da sam radiš million stvari.
Većina mladih umetnika i umetnica se nakon studija, u prve tri-četiri godine osećaju izgubljenim, u procepu su, upadnu u dugačke pauze stvaralaštva. Osete pritisak društva koje očekuje od njih da zarađuju i sve se svodi na novac. Potrebno je izgraditi ime, nije lako ali je moguće. Ukoliko se kontinuirano baviš svojim radom, izgradićeš ime – ako preguraš tih prvih par do pet godina, onda ćeš se time baviti do kraja života.
Takođe, verujem u demistifikaciju umetnosti i umetnika, jer umetnik mora posedovati i biznis veštinu. Slika ima svoj život, ti si 100% u toj slici i ta slika treba da nastavi da živi – ako samo stoji na ateljeu neće imati svoj život.
Kako bi opisao svoj trenutni umetnički stil i kako si ga razvio?
Stil sam razvijao tokom godina i prolazio kroz različite faze. Počeo sam sa grafitima, a zatim sam prešao karaktere, portrete životinja. Za vreme fakulteta sam crtao svaki dan, ali se npr. kada su u pitanju portreti životinja u pitanju nisam u potpunosti dao jer zahtevaju veliku koncentraciju i upornost. Tokom master studija sam uplivao u projekat sa tipografijom, igrao sam se sa bojama u tipografskim rešenjima.
Tako sam i došao do imena Endo (End-o), a potom i numerološki 514.415. Od tog momenta sam počeo da kombinujem grafiti slova sa portretima i konturama. Posle godinu dana sam izbacio konture i krenuo sa upošćavanjem. Ova faza mog stvaralaštva je otvorila put apstraktnoj umetnosti, gde nema striktnog početka i kraja, već neprestane igre sa formama i bojama.
Deo si i DUK organizacije. Šta sve postigli za ovih devet godina postojanja?
Ove godine smo oslikali 100. jubilarni mural u Čačku, što je za grad srednje veličine u Srbiji velik broj murala. Izuzetno smo svi kao tim ponosni na tu činjenicu, ali i to da smo tokom godina dovodili umetnike svetskog renomea, ali i one iz regiona i zemlje, manje afirmisane i davali im prostor za razvoj. Uspostavili smo saradnju sa festivalima Graffiti Na Gradele sa Brača i Fasada iz Sarajeva.
Nemački umetnik Kartel, beogradski duo Sobekcis i ja smo oslikali silose nekadašnjeg Žitoprometa u Čačku, i to visine 34 metara. Decentralizovali smo street art scenu kod nas, ali i razvili muzički festival Uzlet koji se ove godine po prvi put održao. Došli smo do momenta kada nam se umetnici sami javljanju zainteresovani za učestvovanje na festivalu.
Koji su tvoji saveti mladim ljudima kako bi se osećali ispunjeno?
Potrebno je da se bave stvaralaštvom na razne načine ali je to sve jedno veliko hendlovanje života. Da budu posvećeni, da imaju viziju i da veruju u to iako zvuči otrcano i da rade sve što je u njihovim rukama da se trude, i da ne budu prepotentni i da znaju sve, da voliš sve, oca, majku, planetu zemlju i žene i sebe i da neguju sebe a do tada da se kališ – i da idu u ponore i u visine, jer je to život. I na kraju sve ćeš raditi sam. Moja razlika je to što imam u sebi, sad uočavam, da verujem da ima dobrota i iskrenost i odgovornost i ljudi mogu da se oslone na mene. Iskreno pristupam svemu i klijentu i kupcu.
Koji su ti dalji planovi?
Kruna mog slikarstva biće moja prva samostalna izložba u Kulturnom centru Čačak. Planiram da izložim sedam velikih formata i dve tapiserije. Za ovu veliku izložbu planiram vrhunsku produkciju. Takođe, već nekoliko godina svakodnevno vodim svojevrsni vizuelni dnevnik – odnosno sketchbook. Do sada ih imam nekoliko ispunjenih i taj projekat ću u budućem periodu realizovati kroz interaktivnu izložbu.
Razgovarala: Vanja Ratković
Foto: Privatna arhiva
Dodaj komentar