radiobalkanfox
Bojana Bambić potiče iz umetničke porodice i iako mnogi misle da je zapravo imala snažnu odskočnu dasku, ona je kako kaže profesorka na početku emisije „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“, išla putem trnja do zvezda.
Bojana je prevremeno rođena, u šestom mesecu i kako ističe zna da je željeno dete svojih roditelja i zna koliko su se borili.
– Znam koliko su se borili kada sam rođena u šestom mesecu i kada sam četiri i po meseca bila u inkubatoru i kada su im govorili da od mene kao od deteta odustanu i da od mene neće biti ništa i da ja neću preživeti ili ako preživim da ću ostati sa teškim deformitetima. Na sreću veliku, ništa od toga se nije obistinilo, što su bile prognoze doktora. Doktori su bili čak na svoju ruku jako uporni da mene izvuku iz te situacije u kojoj se ja sama sa svojih šest meseci, fetus, bori za svoj život zato što su takođe videli i prepoznali da moji roditelji uporno svakodnevno dolaze na smenu da gledaju u taj inkubator kroz prozor četiri i po meseca – kaže Bojana pred kamerama Blic televizije.
Foto: Blic TV / Ringier
Saobraćajna nesreća
Bojana se kako i sama kaže “borila za svoj život od samog starta, kako sam ugledala svetlost dana”. U jednom trenutku doživela je i saobraćajnu nesreću, a tada je bila veliki borac baš kao i onda kada je rođena.
– Ja zaista i jesam borac. Kad god sam imala sticaj životnih okolnosti koje jesu zaista teške, gde bi većina ljudi odustala, ja se uvek setim upravo tog početka, ako sam ja imala snage tada da se već borim za svoj život sama sa sobom, prepuštena, ostavljena u inkubatoru, pa čekaj, ja nemam prava da odustanem, nikada, ni pod kojim okolnostima. Čak i kad sam imala tu saobraćajnu nesreću, doktori su mi predlagali da idem u invalidsku penziju, govorili mi da ja nikada više neću moći da govorim, da ja više nikada neću moći da se smejem, da nikada više neću moći da radim svoj posao, pa onda odeš na biro, oni ti kažu: „Nama trebaju krojačice, idi prekvalifikuj se“. Ja sam njih samo pitala: „Kako to mislite neću moći, odakle vama ta ideja? Ja neću moći?“. Okej, ajmo, patike na noge, knjige s fakulteta tehnika glasa prva godina, Tašmajdan, pa vežbaj. Pa hiljadu puta to, pa dođem kući, pa se onesvestim, spavam šest sati, pa sutradan hiljadu puta… – priča Bojana.
Foto: Blic TV / Ringier
Imala je 20 operacija
Glumica svima šalje poruku i kako kaže “ja svakog 10. avgusta, dosadila sam ljudima više pričajući, nije bitno šta vi radite, gledajte kako se drugi ponašaju, kako drugi voze”.
– Meni je to promenilo potpuno život, promenilo planove, promenilo želje, promenilo namere. Ja sam imala sasvim druge planove i ideje. Pritom sam krenula u biblioteku u 10. ujutru. Ja nisam krenula, vraćala se sa neke pijanke, pa sad mislim, verovatno bi me tad Bog čuvao pošto u tim situacijama… Ali dobro, Bože moj, jako je to nezgodno. Ja sam šest i po godina imala operacije, imala sam ukupno 20 operacija – kaže Bojana koja je za pet godina imala 19 operacija.
Foto: Blic TV / Ringier
„Imala sam početak sepse“
Bojana se čak nije sećala ni samog udesa.
– Ja mogu samo da vam govorim… – kaže Bojana dok profesorka pita:
– Ono što su vam drugi rekli?
– Tako je – kaže Bojana koja je tada bila na granici sepse, njeno zdravstveno stanje je bilo vrlo ozbiljno ugroženo.
– Ja sam već imala početak sepse, zato što sam lekarskom greškom ostavljena sa smrskanim kostima, sa smrskanom aksilom, sa smrskanom jagodičnom kosti, zubima, nepcima, desnima i svim. Ušiveno mi je samo spolja i unutra obraz, a sve je to ostavljeno unutra. I ja sam razgovarajući sa svojom tetkom koja je stomatolog, osmi dan nakon operacije i bivala sve nemoćnija i nemoćnija i nemoćnija…
Pročitajte još
U jednom momentu nije čak mogla ni na telefon da se javi, a onda je poslala izveštaje tetki koja je rekla: „Pa dobro, a što je tebi toliko nije dobro kad tebi nije ništa?“ Ja kažem: „Pa dobro, a što ja kad ovde pritisnem, meni prst upadne do…“.
– Znači sve se ispomeralo. Uglavnom mi smo nekako došli… do profesora Rašovića koji je došao zbog našeg prijatelja Radeta Ljubisavljevića i profesora Stajčića. Oni su to sve telefonom gledali. On je to meni čovek vadio pet i po sati. On je bio zelen, zelen, a ja, dao mi je džak lekova i rekao: „Ja ne znam, osmi dan, oni su nju pustili da ona umre. Nek ide neka legne pa ćemo da vidimo samo da preživi“.
– I opet borba – kaže proferoska, a Bojana nastavlja:.
– I opet borba. Pritom sam ja radila sve to vreme. Nema odustajanja. Odustajanje nije opcija. Nikada.
Foto: Blic TV / Ringier
Nikada nije htela na bolovanje
Te povrede koje je Bojana imala su bile vrlo ozbiljne čak toliko da nije mogla ni da jede uobičajenu hranu, morala je da bude tečna, međutim, ona je ipak tada radila sve dok ne popucaju čak i konci ponekad.
– Pa da, Staja me čeka tamo, onda me prešije, onda kaže: „Je l’ sam ti rekao da to ne radiš“. Ja kažem: „Pa dobro, ali profo, ja da idem na bolovanje, ja pritom pevam u toj predstavi“. Kaže: „Je l’ sam ti rekao, molim te, nemoj to da radiš“. Kažem: „Pa šta da radim kad su stavili to na repertoar, šta da radim?“, pa kaže: „A bolovanje“, reko: „Ne pada mi na pamet. Ja i bolovanje, Bože svašta“, jer sam ja igrala predstave s temperaturom četrdeset i sa slomljenom nogom i dva put sam lomila ruku na sceni i sve to kao super – kaže Bojana.
Foto: Blic TV / Ringier
Ogromna profesionalna ljubav, ali i to što uvek zna šta će sa sobom, ali pomalo i inat, kombinacija svega toga Bojanu je vodila dalje.
– Kombinacija svega toga najtačnije, lepo ste to definisali. S tim što pretpostavljam da svi mi glumci koji igramo, naročito u pozorištu, posedujemo neku dozu mazohizma, jer da bi se ta profesija radila tako predano, požrtvovano i postojano, ja ne znam šta je to u čoveku što ga gura preko svih svojih mogućnosti da i dalje… To je prosto blesavo. Jednostavno, ako čovek pogleda sa strane, to je blesavo. Ti polomiš ruku tog trenutka na sceni, ustaneš i kao ma ajmo nije mi ništa – kaže Bojana koja se do te mere transformiše u ličnost koju glumi.
– Pa tako je jer tek kad se predstava završi, kad se spustimo sa adrenalina, kad taj lik ostavimo u svojoj fiočici… – kaže Bojana dok je profesorku zanimalo kako to izgleda sastaviti se s tim likom, odnosno ući u njega i rastaviti se od njega.
– Pa ne rastajemo se mi. Mi često citiramo sami po sebi, među sobom zapravo, često citiramo replike iz komada zato što su one, to su neki pametni ljudi napisali. One su vrlo primenljive u svakodnevnom životu i daju nam te replike koje smo mi imali ili naše kolege, pošto svako od nas u svakoj predstavi zna ceo komad napamet. Ne možete vi znati samo svoj tekst, morate znati apsolutno ceo tekst, cele predstave. Mi često citiramo i učimo iz toga i živimo sa tim i to nikada ne izlazi – kaže Bojana.
Foto: Blic TV / Ringier
Tri godine se nije nasmejala
Nakon tog lečenja, napisala je jednom prilikom da se tri godine nije nasmejala.
– Tako je. Pa nisam mogla. Kad vidim svoju fotografiju na kojoj sam nasmejena, ja počnem da plačem, koliko mogu da plačem, koliko mi dozvoljava uopšte povreda da plačem čak. Meni suze same idu. Ja samo kažem, ja hoću svoj osmeh nazad – prisetila se Bojana teškog perioda.
Ipak, kaže, uspela je sve da povrati i vrlo je zadovoljna sobom.
– Pa, znate kako, što se fizičke strane tiče, ja sam svesna da ta moja oštecenja postoje. Ja trpim jako velike bolove 24 sata, naročito na promene vremena. Boli lom, jer vi imate utisak da vas je neko tresnuo i samo zalepio nekako te kosti selotejpom, a da to u stvari nije dobro zalepljeno i bole ti ožiljci i to se sve deformiše, naduje. I bude malo, mene boli glava par dana, naročito kad su te promene vremena. Od tad sam počela da obožavam zimu. Ako nekad neko sretne nekog ludaka koji se šeta na minus 20 i skače po snegu i drži ovako glavu i pušta da mu sneg pada po licu, to sam ja zato što je meni divno kad mi je lice utrnuto od snega, od zime i prosto to je ostavilo svoja trajna oštećenja. I, nemam ja baš osećaj sto posto sa te strane lica. I kao što vidite, vidi se i taj ožiljak, ali ne može bolje od ovoga.
Foto: Blic TV / Ringier
Sama je išla na operacije
Bojana je tokom emsije takođe pričala i da svojima nije dozvoljavala da idu sa njom na operacije.
– Jeste. Ja nisam dozvoljavala uopšte svojim roditeljima. Ujak me je odvezao par puta ili me je sačekivao par puta, ali ja nikada nisam dozvoljavala nikom svom dragom da ide sa mnom ni na operacije, ni na, ne znam, bitne događaje – kaže Bojana, a zatim je usledilo pitanje profesorke da li je to zato da bi ih pošteleda ili… na šta Bojana kaže:
– Ne. E, tu je jedan sebičan razlog, vrlo, ako krene neko bilo ko meni drag sa mnom na nešto što zahteva moju punu koncentraciju, ja moram da vodim računa o tom nekom kako je tom nekom, a ne da se fokusiram na sebe, skoncentrišem na sebe, da uradim… U tim jako bitnim nekim teškim momentima, ja svuda idem sama. Zato što, upravo to, ja, meni treba fokus na mene, za mene, da bih iz te situacije izvukla ono što treba da izvučem i bila fokusirana i maksimalno koncentrisana, da pomognem i sebi i drugoj osobi, ako je druga osoba u pitanju. Da mogu da budem skoncentrisana na to što radim ja sama sa sobom, a ne da vodim računa, jao, kako su ovi, da li je napolju u redu, da li je neko nešto rekao, da li su pali u nesvest, da li im se nešto dešava. Ne, super, ja idem sama, sama se i vraćam, lepo napišem na papirić kada se vraćam adresu taksisti na koju će da me vozi i ćao, doviđenja, prijatno. I dođem lepo kući, zvrcnem sve koje treba, samo ih cimnem da znaju da sam ja izašla, da sam uredu, da je sve super. Ako pričamo o operaciji, ako pričamo o drugim događajima, javim se i sve u redu.
Bojana je prošla kroz još teških situacija u životu i to onih kada odlaze najmiliji, baka, a onda i mama uz koju je bila 24 sata. O tome koliko je brinula ali i da i sada skuva ujutru kafu za sve tri govori u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ koja se emituje samo na Blic televiziji na kanalu 117, večeras, u ponedeljak u 22 sata.
Foto: Blic televizija / Ringier
Blic
Dodaj komentar