„Za šta živi čovek ovaj život ako neće da se nasmeje“: Enis Bešlagić o životu i otkrio kako je postao glumac

Enis Bešlagić je popularni bosanskohercegovački glumac i televizijski voditelj, poznat po svom talentu i harizmi.

Rođen je 20. aprila 1970. godine u Zenici, a svoju karijeru započeo je u pozorištu, gde je stekao reputaciju kao izvanredan izvođač.

Osim pozorišta, Bešlagić je postao poznat i na malim ekranima, posebno zahvaljujući ulogama u popularnim serijama kao što su „Lud, zbunjen, normalan“, „Crna hronika“, „Naša mala klinika“… Pamti se i njegova uloga u filmu „Ivkova slava“.

Njegova sposobnost da kombinuje humor i emotivne trenutke učinila ga je omiljenim među regionalnom publikom. Osim glume, Enis se bavi i voditeljstvom.

Pored uloga u BiH, glumio je u produkcijama širom regiona, a naša publika ima priliku da ga gleda u prvencu Alekse Balaševića „Megdan: Između vode i vatre“, kao i njegovoj predstavi „Da sam ja neko“, 9. oktobra u MTS Dvorani.

• Kako je izgledao Vaš put do glume i šta Vas je to privuklo?

– Roditelji su se bavili amaterskim pozorištem u Tešnju, koji je inače jedno od najstarijih pozorišta u BiH. Oni su me vodili kao dete na te daske koje život znače i tamo sam ja zavoleo u stvari tu igru, kako je njima bilo, pamtim samo po smehu. Majka je meni predložila, negde ’96. godine da upišem Akademiju, to je baš bilo hrabro, svi ostali su upisali decu na fakultete od kojih mogu imati neke koristi, ekonomija, pravo, baš upisati Akademiju za glumu, u to vreme je bilo izazovno. Mislim da to ima veze i do genetike i njene upornosti, da sam ja danas to što jesam.

• Koja uloga Vam je najdraža u dosadašnjoj karijeri i zašto? Često ste pominjali „Ivkovu slavu“.

– Ima mnogo uloga koje volim, naravno da su uloge u filmu „Gori vatra“ i uloga iz „Naše male klinike“ obeležile moju karijeru, to su mi baš drage uloge, ali ja uopšte ne razdvajam… Za mene je gluma igra i dok se budem igrao, ja ću se baviti ovim poslom. Često spominjem „Ivkovu slavu“ zato što sam tada bio u plejadi glumaca koji se više ne mogu ponoviti nažalost, zato što neki nisu više sa nama, ali to je bio za mene poslednji trenutak i prilika da ja upoznam sve te glumce na čijim filmovima ili serijama sam nekad odrastao.

• Kako ocenjujete trenutnu situaciju u filmskoj i televizijskoj industriji u regionu?

– Snima se i kvalitetno, ali se snima i loše, ima svega, kao i u svemu, u trgovini, u pravu, medicini, imate od vrhunskih klinika do onih gde vam unište zdravlje, tako vam je i u našem poslu isto. Nema tu pravila i samo mislim da nismo prestali da se igramo nego smo počeli da kopiramo strane produkcije, pa da to sve izgleda napucano kadrovima, a bez neke posebne priče.

• Često govorite o važnosti porodice. Kako usklađujete porodični život s dinamikom glumačkog poziva?

– Svi ljudi koji imaju porodicu znaju da to prvo kreće borba odatle, da je to neki motivator koji te pokreće i da sva ta putovanja izdržiš lakše jer znaš za koga i za šta radiš. Smatram da je blagoslov imati porodicu i decu, boriti se za njih, jer da nije toga ja bi odavno već zadovoljio neke svoje kriterijume i ne verujem da bi baš ovoliko uspeo u životu.

• Mnogi Vas povezuju s komičnim ulogama. Koliko je humor bitan u ovim vremenima i društvu generalno?

– Humor je nešto što je najteže proizvesti, zato jeste tako, danas je najteže nasmejati ljude i izazvati pozitivnu energiju. Negativnih možeš proizvesti koliko hoćeš i to nije nikakva mudrost, rastužiti ili igrati samo te ozbiljne likove, zato je i deficit komedija koje se snimaju jer nemate više ljude koji to mogu izneti na pravi način, a da to dođe do publike, dok ovih drugih imamo poplavu filmova punih agresije, mržnje, nasilja, tako da što se tiče humora mnogi me povezuju s tim što meni otvore vrata gde god da se pojavim, s osmehom sam sve napravio i mislim da nema potrebe da se toga odričem.

• Kako je izgledala Vaša saradnja sa Aleksom Balaševićem?

– Za prvu saradnju koju smo imali moram priznati da mi je bilo jako ugodno zato što i on zna šta hoće, pustio je i glumce da kreiraju svoje uloge, nije se bavio time. On je napisao tekst ali ga je dao nama da ga oživimo i to je najlepša stvar koju je napravio da mi svi osećamo taj film kao svoj. Vrlo mlad je zagazio u producentske vode i mislim da će mnogo napraviti zato što ima odličnu i čudnu energiju, radi neke stvari mimo standarda i logike filmske industrije, ali mislim da to i jesu neke nove promene i novi pravci koji trebaju da se pojave.

• Koliko Vam je važno da se na snimanjima razvije dobra energija i kolegijalnost?

– To mi je najvažnije, ja bez toga ne mogu da snimam i funkcionišem. Energija i pozitiva mi je najvažnija u svakom vidu komunikacije sa prijateljima, kad plaćam račune, kod kuće, to je meni osnova. Ako nema toga, džaba sve, za šta živi čovek ovaj život ako neće da se nasmeje, ako neće da misli pozitivno, mnogo toga je negativno oko nas, tako da je imati takve ljude oko sebe lek i izvlačenje iz ovih nekih depresivnih stanja koja nas okružuju svakodnevno.

• Da li ste tokom snimanja filma „Megdan“ jedni drugima pružali inspiraciju i podršku?

– Mi nismo pružali neke ogromne podrške, zato što je svako znao šta radi i najbitnije je bilo da se mi uklopimo jedni u druge, da to izgleda kao celina, ne da svako vuče na svoju stranu, tako da je taj kontrapunkt mene i Viktora Savića radeći na toj ulozi, gde on ima svoju liniju radnje, stanje i borbu, kao i ja svoju, da ja na potpuno drugačiji način prevazilazim iskušenja i prepreke, dok je on na svoj način to radio. Napravljeno je kao dobra varijanta jing i janga, gde smo napravili pozitivnu priču i da je to jedan odnos, koji već spominju da je to jedan od najboljih odnosa ličnog trenera i nekog takmičara, igrača ovaj put boksera, MMA borca.

• Kako je izgledala Vaša saradnja sa Majom Berović na setu filma „Megdan“?

– Koga to Bosna izrodi, taj ima talenta za sve, tako i za glumu. Ima jedna poslovica koju kažu na Korčuli, a ja često spominjem: „Ili si za svašta ili si za ništa“. Imaš ljude koji mogu mnogo toga napraviti, a neke koji su određeni za jedno. Ona može dosta toga jer je vrlo ozbiljna i predana poslu, profesionalac, tako da nijedan uspeh nije tek tako došao, iza svega stoji ogroman rad.

• Maja je već izgradila izuzetno uspešnu muzičku karijeru. Kako ste doživeli njen glumački debi u „Megdanu“ i kako ocenjujete njen talenat?

– Maja je talentovana i već je uspešna, tako da je ovo samo izlet u nešto što je njoj drago i to vrlo uspešno.

• Kako gledate na pevače poput Maje Berović koji prelaze u glumačke vode?

– To se svuda dešava, da pevači glume i da glumci pevaju. Tako je nastajalo od Din Martina do svih pevača, glumaca… Te profesije su povezane, vezane su za scenu, tako da neki pevači imaju više glumačkog iskustva snimajući svoje spotove nego pola glumaca koji završe Akademiju, nestanu ispred kamere, kao i obrnuto, imate glumce koji pevaju bolje od pola pevača koji su trenutno na sceni, ali svako se bori za svoj prostor i publika je ona koja je završni izbor i sud.

• Osim predstave „Da sam ja neko“ koju će i beogradska publika imati priliku da vidi 9. oktobra, da li su u planu još neki novi projekti?

– Predstava mi je u fokusu sada pošto je to životna priča, u ovom vremenu u kojem se zagovara mnogo mržnje, ta predstava promoviše ljubav i neke vrednosti davno zaboravljene. Vidimo i u ova doba, kad se dešavaju poplave, kako se ljudi ujedine u lošem, i to je neko ujedinjenje u lošijem, a ja smatram da se mi trebamo ujediniti u dobrom, kad nekome dobro ide, trebamo biti podrška. Ovo sad kad je loše, svi žele pokazati koliko smo dobri, a već sutra kad to stane smo spremni i da mrzimo i da tim istim kamenicama kojima danas čistimo te kuće, spremni smo gađati nekoga i želeti mu sve najgore, da li preko društvenih mreža, da li bilo kako. Ova predstava govori o tom stanju, o našem licemerstvu društva koje je takvo kakvo jeste. Novi projekat uvek imam u planu i ponude za nove filmove. Posle filma „Megdan“ se otvorila i brana, koja je bila što se tiče filma, koju nisam dugo radio, preko 20 godina, sada će to krenuti. Imam ponude iz Beograda za neka dva, tri filma. Očigledno je uloga dobro sela publici, pa su i ponude već na stolu.

(Telegraf.rs)