radiobalkanfox
Jedan slučaj otmice deteta naterao je jednu mamu da preispita svoj pristup ovoj temi.
Vratili smo se kući sa utakmice mog sina kada sam videla priču o devetogodišnjoj devojčici koja je nestala iz kampa dok je vozila bicikl. Bila je kidnapovana.
I ja imam kćerku od devet godina i često je puštam da bez nadzora trči okolo sa drugarima kada smo na raznim turnirima. Poželela sam da je više nikada ne ispustim iz vida.
Pomno sam pratila priču o otmici devetogodišnjakinje i nekoliko dana kasnije, na mom telefonu je iskočila poruka: „Nađena je živa!“ Policija je uspela da je locira samo nekoliko kilometara od kuće njene porodice nakon što je čovek koji ju je kidnapovao stavio poruku za otkupninu u njihovo poštansko sanduče — na kojoj je bio njegov otisak prsta.
Ova priča je imala srećan kraj, ali još uvek nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome kako nisam dovoljno dobro pripremila svoju decu za interakciju sa strancima.
Prvi korak da se pomogne deci da ostanu bezbedni je da se sruši „stranger danger“ koncept odnosno verovanje da su svi nepoznati ljudi opasni, tvrdi Kalahan Volš, dečji advokat Nacionalnog centra za nestalu i eksploatisanu decu (NCMEC), neprofitne organizacije koja u SAD postoji od 1984. godine.
„Ako pitate dete kako izgleda stranac, ono će verovatno reći ’neko ko je ružan i zao’, a to nije uvek slučaj“, kaže Volš. „Grabljivci pokušavaju da namame decu pa su često ljubazni prema njima. Šta više, stranac može biti onaj koji će detetu da pritekne u pomoć.“
Moramo da naučimo decu ko su odrasle osobe kojima mogu da veruju, ali i da budemo vidljivi u životu naše dece, da ih slušamo i učimo da nema tajni među nama. I veoma je važno započeti ovakve razgovore dok su deca još mala, kaže Volš. „Razgovor će sazrevati kako deca budu sazrevala, i daleko veći efekat će imati na njih reči koje su godinama slušali od roditelja, nego da npr. svojoj kćerki prvi put u tinejdžerskom dobu skrenete pažnju da se pripazi ukoliko se sama vraća kasno kući.“
Takođe je ključno naučiti decu veštinama i pružiti im korisne informacije, a ne najgore scenarije, kaže dr Dženifer Kacenštajn, načelnica psihologije, neuropsihologije i socijalnog rada u bolnici Džon Hopkins u Sankt Peterburgu.
„Kao roditelji, moramo da uspostavimo ravnotežu između svesti i straha. Opišite situacije koje se mogu desiti, a koje mogu varirati — od neznanca koji im prilazi u parku ili dok se voze biciklom, do bezbednosti na internetu i potencijalnih stranaca koji mogu da ih kontaktiraju preko društvenih mreža i na razne načine pokušavaju da ih namame da se sretnu uživot. I ohrabrite decu da veruju svojim instiktima!“
Naučite dete da se ne plaši da kaže ne — čak ni odrasloj osobi. Na primer, ako mu osoba koju ne poznaje ponudi slatkiše ili se zaustavi u kolima i pita za putanju, neka mu prvo kaže da mora da proveri sa mamom ili tatom ili da povede prijatelja sa sobom. Ili neka prosto odbije. „Deca se uče da poštuju starije, ali ako se osećaju tužno, uplašeno, zbunjeno ili neprijatno, imaju puno pravo da kažu ne“, kaže Volš.
Roditelji danas takođe mogu da iskoriste prednosti tehnologije da prate svoju decu. Jedan od najpopularnijih gedžeta je satić smartić. Ali ako satiće i slične gedžete ostavimo po strani, stara škola poput smišljanja zajedničke šifre takođe može da bude od koristi da se dete oseti bezbedno.
Na primer, smislite sa decom lozinku koju ćete samo vi da znate. To može da bude jedna reč ili rečenica, ali važno je da nikome ne širite dalje. Ako detetu priđe neznanac i kaže mu da pođe sa njim, neka ga prvo pita za lozinku. Tako će znati može li da mu veruje. Ovo je način da se povežete sa svojom decom i učinite da se osećaju zaštićeno.
Izvor: Parents.com
Foto: Annie Spratt on Unsplash
Original magazin
Dodaj komentar