Zatvorenik je osuđen na smrtnu kaznu, a onda se sve preokrenulo

Edi Mekloflin je zbog krivičnog dela u mladosti osuđen na smrtnu kaznu u zatvoru u Sjedinjenim državama. Međutim, jednog dana je shvatio težinu svog prestupa i odlučio da se promeni i krene drugim putem. Kazna mu je promenjena sa smrtne u gasnoj komori na kaznu zatvora 25 godina do doživotnog zatvora. Nekadašnji zatvorenik, sada porodični čovek, spreman da pomaže drugima, ispričao je svoju priču.

Međutim, ono što me je zaista osvestilo nije bila smrtna kazna, samica ili reči mog advokata. Bio je to ratni veteran koji je uporno želeo da čita Bibliju sa mnom, iako sam ga stalno ignorisao.

Kada je dolazio da me poseti u zatvoru, ponekad sam odbijao i da priznam njegovo prisustvo, ali on nikada nije odustao od mene. Kasnije je osnivač Organizacije za zatvorsku pomoć Čak Kolson održao govor u mom zatvoru. On je uvek posvećivao pažnju ljudima na smrtnoj kazni kad god je svraćao, pa je tako došao i kod mene. Molio se sa mnom i kroz narednih nekoliko godina smo se dopisivali putem pisama. Kolson je bio taj koji mi je pomogao da shvatim šta znači pravda i da razmišljam o žrtvi. Do tog trenutka, razmišljao sam isključivo o sebi.

Ovi susreti sa ljudima koji su me posmatrali kao ljudsko biće dali su mi snagu da razmislim kako se osećaju žrtve. Odjednom sam shvatio da se pravda ostvaruje kroz zatvorsku kaznu.

Moje konačno predanje Bogu dalo mi je dodatnu snagu i omogućilo mi je da shvatim zašto sam počinio taj zločin. Prvi put u životu mogao sam da izdržim unutrašnje preispitivanje, uprkos strašnom stidu i krivici.

Kada je moja osuda bila poništena od strane državnog Vrhovnog Suda 1982. godine, dobio sam priliku da preuzmem odgovornost za svoje postupke. Umesto da pokušam da se vratim kući, priznao sam krivicu za ubistvo prvog stepena i oružanu pljačku. Moja kazna je tada promenjena sa smrtne kazne u gasnoj komori na kaznu od 25 godina do doživotnog zatvora.

Imao sam puno toga da uradim. Nisam bio naročito obrazovan. Bio sam sebičan i, pre mog preobraćanja, osećao sam neku vrstu ponosa zbog svog statusa osuđenika. Od malih nogu sam usvojio ono što danas smatram „zatvorskim načinom razmišljanja“.

Zato sam se bacio na posao. Počeo sam bolje da brinem o sebi fizički. Pohađao sam kurseve na lokalnom koledžu u zatvoru, stekavši 54 kredita na jednom i 25 na drugom fakultetu, što je rezultiralo sa dve stručne spreme.

Završio sam 58 zatvorskih institucionalnih programa za mentalno zdravlje. Ovi programi su me naučili veštinama koje su mi bile potrebne da bih postao odgovoran, kako prema sebi, tako i prema svojoj zajednici. Čak sam postao i glavna osoba u zatvorskoj crkvi. Prikupljali smo sredstva za lokalnu decu kako bi mogla da prisustvuju Specijalnoj Olimpijadi, a pomogli smo i u finansiranju odlaska većeg broja dece u crkveni kamp.

Takođe sam vrlo naporno radio dok sam bio u zatvoru, obavljao sam teške fizičke poslove. Radio sam na održavanju i kao administrativni službenik. Radio sam šta god je trebalo da se uradi, sve što sam mogao, 25 dugih godina.

Moj život i moje vrednosti su se promenili – zauvek i na bolje – a da nikada nisam napustio zatvorski sistem. Ipak, kako su godine prolazile, video sam mnoge zatvorenike kako lutaju. Dozvolili su da im decenije života tek tako prođu. Mislim da u svima nama postoji ova tendencija – da se izolujemo, i da se pridržavamo našeg načina rada. To je posebno istinito ako smo pod stresom, ali je od suštinskog značaja da ne sedimo samo u zatvoru i „odrađujemo“ vreme.

Vreme u zatvoru može da promeni vaš život, ukoliko razvijete potrebne odnose. Moje vreme u zatvoru je svakako to učinilo. Tamo sam izgradio odnose koje održavam i danas. Ti ljudi me i dalje usmeravaju, što mi je i potrebno. Trebalo mi je tada, i i dalje mi je potrebno. Svima nam je potrebno.

Tokom godina, bilo je upravnika zatvora i kapelana koji su mi pomagali. Dok sam bio u zatvoru, upoznao sam mladi hrišćanski par preko Zatvorskog bratstva. Kada im se rodio sin, doveli su dete da me poseti – na smrtnoj kazni. Imali su osmoro dece, a njihova porodica me je posećivala u zatvoru svakog Božića. Prisustvovao sam venčanjima njihove dece. Ne bih bio ono što sam danas bez ljubavi kakvu sam dobio od njih.

Ovi odnosi i činovi ljubavi pomogli su mi da promenim sebe i svoj život na bolje. Promenili su mi perspektivu, počeo sam da iskreno brinem za druge više nego za sebe. Shvatio sam da se moj život nije odnosio samo na mene, već na pomaganje drugima.

Ta ljubav mi je pomogla da se pripremim za slobodu, a sloboda zahteva pažnju da bi bila dobro iskorišćena. Nikada neću zaboraviti šta mi je rekao regionalni direktor Zatvorskog bratstva dok mi je pomagao da se pripremim za izlazak iz zatvora: „Edi, sa tvojom slobodom dolazi velika odgovornost“.

Nakon 25 godina, bio sam pušten na slobodu. Ipak, znao sam da povratak kući ne bi bio dobar za mene. Moj otac je imao problema sa zavisnošću, a ja sam sada bio drugačija osoba. Pisao sam mnogim prihvatilištima, ali zbog nasilne prirode mog zločina, stalno su me odbijali. Konačno, povezao sam se sa nekim iz Zatvorskog bratstva ko mi je pomogao da nađem mesto gde bih mogao da boravim i dobijem potrebnu pomoć.

Pronalaženje posla bio je ponižavajući proces. Nisam imao obrazovanje niti tehničke veštine za mnoge poslove, a takođe sam morao da se nosim sa svojom krivičnom osudom. Međutim, Bog je bio dobar prema meni.

Danas sam odgovoran za svoju slobodu, odgovoran sam za svoju ženu i svoje dvoje dece. Služim u svojoj crkvi i u zatvorima. Na slobodi sam već 19 godina, i ne prođe ni jedan dan, a da se ne zahvalim Bogu za odgovornost koju donosi sloboda.

Napustiti zatvor kao bolja osoba može početi sa malim, konkretnim akcijama. Za mene je to bilo odricanje od nezdravih navika, davanje svog maksimuma u svakodnevnim obavezama i prihvatanje ponude da čitam Bibliju.

Ne bih stigao dokle jesam da nisam imao ljude koji su ulagali u mene decenijama. Bog je koristio moju zajednicu da mi obezbedi sve što mi je bilo potrebno da se izlečim i postanem kroz vreme neko ko može da pomogne drugima da se izleče.

Naše zajednice nas čine onim što jesmo, bez obzira na vaša verovanja. Trebao mi je neko ko bi mi pokazao da, čak i pored mnogih grešaka koje sam napravio, da Bog voli bezuslovno.

Svima nam trebaju takvi ljudi. Potrebni su nam odnosi sa onima koji će nas stalno usmeravati naviše, izvlačiti nas iz naših najgorih sklonosti. Potrebni su nam oni koji nam neće laskati kada nam je potrebno da čujemo istinu ili nas napustiti kada se svetla ugase.

Uostalom, nije smrtna kazna ta koja je promenila moj život. To je bila ljubav“.

Muškarac sa nanogicom pretio ubistvom pa pretukao majku: