Životna priča Mitra Mirića | Kurir

Urbana legenda kaže da je on prvi pevač narodne muzike koji je imao svoj fan klub. Bilo je to osamdesetih godina prošlog veka. Onda je i sam ušao u urbanu legendu. I u pop kulturu uopšte. Ušao je i u pesmu i u film. Danas ga ima svuda. A počeo je kao najmlađi sin rudara Milorada i domaćice Božice. Sudbina mu nije dozvolila da postane mašinski inženjer iako je, kaže, to želeo. Postao je jači od sudbine. Mogu samo da ga mrze oni što ga ne vole.

Zovem se Mitar Mirić. Šta da ti kažem, imam šezdeset šest godina; šest, šest. Šta sam prošao za tih šezdeset i šest, pa to ni sam ne znam. Ko će svega da se seti. Pa ozbiljno ti kažem. Al’, ajde, polako, sad kad sednemo, sve ću da ti ispričam. Sve čega se setim. I braće, i oca, i majke, i unučića, i hitova i pijanstava. Pa, i toga je bilo… Dakle, rođen sam u tamo jednom selu Bogutovo, to ti je između Bijeljine i Tuzle. Televizija tad nije ni postojala, možda je imao jedan TV u selu, nemam pojma. Ali možda je i bolje, jer da sam imao televizor, ko zna, možda ne bih bio ovo što sam danas, možda bih samo buljio u ekran, dosadilo bi mi… Šta znam… Sećam se da sam slušao te prve zvuke radija od komšija, pesme razne… To mi je neko prvo sećanje u životu, ja klinac i čujem taj radio i pesme…

Znaš kako, meni nikad niko nije pevao u familiji. Možda ćale nekad tamo na selu, onako kad se razveseli, tako da ni od koga nisam nasledio talenat. Nemam pojma. Počeo sam da pevam već sa sedam-osam godina, devet. Već u trećem razredu pevao sam pesmu na školskoj priredbi, to se, eto, sećam. Nisam imao stid, znaš ono kad se deca stide, ma kakvi. Učiteljica me je spremala. Imao sam mnoge pobede na tim školskim takmičenjima posle. Ali reći ću ti posle i za stid kad sam već postao popularan, nećeš da mi veruješ!

Otac Milorad je bio rudar, a majka Božica domaćica. Ja sam bio najmlađi, mezimče, od nas četiri brata. Oba brata – i Boban i Savo su sada u penziji. To ću posle da ti pričam, sad idemo redom. Drugari su, recimo, znali da me ukradu kroz prozor kako bih otišao na neko takmičenje! Bukvalno dođu i izvuku me. Otac nije bio strog. Majka je bila predivna. Voleli su što sam dobar u školi, što je i normalno, da ne popuštam i to. Veruj mi da sam do osmog razreda imao sve petice! E, šta je posle bilo… Malo su se moji iznenadili kad sam još u srednjoj krenuo s pevanjem, ali životni putevi su takvi, ne može se na dve strane stići, i škola i pevanje. Pa ozbiljno. Jesam li pitao mamu i tatu da l’ mogu da pevam? Pa nije bilo potrebe. Nisu oni bili strogi, sve im je to, da kažem, bilo razumljivo. Normalno je da su se brinuli šta će biti sa mnom, nesigurno je sve to, ali sve je to palo u vodu, sva ta briga, kad sam uspeo.

Gledaj ovako, ja sam prvo hteo u Šabac, u mašinsko-tehničku, to me je privlačilo. Žao mi je i danas što nisam završio fakultet. Bio sam odličan učenik, baš ono… Kažem ti, vukovac, do osmog razreda. E, pošto nije bilo mesta u Šapcu, otišao sam u Brčko, u mašinsku. I tek što sam krenuo – a stanovao sam kod jednog komšije, dede koji je izdavao stan – njegov sin je bio u kulturno-umetničkom društvu… I znao je on da ja kao malo pevušim i kaže mi jednog dana da idem tamo, da probam. I, dođem ja tamo, oni me oberučke prihvate. I počeo sam tamo ozbiljno da pevam. Kakva škola više! Mislim, ja sam i dalje išao u školu, ali sam imao više neopravdanih, razumeš, jedva sam završio srednju.

I sad kreće da priča, da čuješ.

Neponovljivi Zaim Imamović… Koja je to veličina bila, i koji i gospodin i čovek, i sve! Ma idol moj! Eeeej, Zaim Imamović. Samo da sedneš pored njega, pa ti nekako onako… To ne umem ni da ti opišem. E, on je bio gost u tom KUD na tri meseca, išao je svuda sa nama na turneje i čuo je kako pevam. Ma pevao sam ja i tad kao i sad, nema tu… Al’ ja nestrpljiv, mlad, hoću sve odmah! I on me odvede u Sarajevo da snimim ploču. Da se razumemo, njegov stil i moj su daleko, znaš ti koja je on veličina, ali ja sam se tad još tražio, mlad… Ja sam svoj stil pevanja izgradio posle pet godina, dugo sam se ganjao sa stilovima. I snimio sam brdo nekih ploča pre nego što ću uspeti. A kako i da uspeš kad su tad bile pevačine, ma nisi mogao mrdnuti od njih. Znaš koja su to tad pevačka imena bila. Ja sam tad spojio tri pevača u jednom i napravio sam svoj stil.

Prvi put sam ušao u kafanu kad sam imao četrnaest-petnaest godina. U nju me je bio odveo harmonikaš Ljupko Tomić. To je bila neka kafana između Bosne i Srbije, u Bosanskoj Rači. Kad su videli da dobro pevam, odmah su me pozvali u čuveni „Jarak“ u Sremskoj Mitrovici. Tu sam ostao četiri-pet godina. Zahvaljujući tome, ja sam se izgradio kao pevač u tom „Jarku“. Upao sam u „Jarak“ i izbio na površinu, ha-ha-ha. Tu sam imao armiju obožavalaca iako sam bio samo kafanski pevač. Ma bio je urnebes. Srča do kolena. Ali bukvalno. Tad su tamo bili glavni tamburaši, a ja sam nekako, da kažem, prvi uveo narodnjake u Srem. Dolazili su ljudi iz Šapca, Novog Sada, Beograda… Bilo je neponovljivo. Mada, nisam voleo sve da pevam, mislim, sve i svašta. Nisam imao više od 30 pesama, ali to je moralo biti original. Tad nisam imao svoje hitove, ali sam originalno pevao sve te hitove. Čak sam bio naučio i nekoliko tamburaških pesama. Zamisli mene kako pevam tamburaše. Možeš li to da zamisliš?!

I znaš kako, bio sam snimio dve ploče u to vreme, ali to se nije čulo nigde. E, kad sam snimio treću, i kad sam čuo svoju pesmu „Na rastanku nisam krio suze“ na Radio Podrinju i na Šapcu, e, tu mi je bilo puno srce. Znaš koliko! Ovoliko mi srce bilo! Više nego kad sam kasnije pobedio na Ilidži. To mi je dalo podsticaj i volju za kasnije.

Iz kafane sam otišao na festival Ilidža. To je bilo 1979. I sad, kako život namesti… Slušaj! Na moju sreću, Bane Đokić se tad nešto bio posvađao u RTB i pređe on u „Diskos“ sa Novicom Uroševićem. E, to je bila ekipa. Oni su tad pozvali pet-šest pevača i Novica je dao pesme svima. Naravno, one najbolje za te poznate pevače. A meni, ko je mene tada znao… Na kraju meni šta ostane. I oni svi izabrali i meni ostane pesma „Poslednja stranica“. Neće je niko. Ja snimim to, a Novica se prekrsti i kaže mi: „Ti si završio posao.“ Na Ilidžu idem sa tom pesmom, tek za dva-tri meseca. Sa dve pesme se išlo na to takmičenje. Prvo veče sam išao s nekom, gde sam zaboravio i tekst, totalno sam se bio pogubio, a drugo veče izlazim sa „Poslednjom stranicom“. Sećam se, pevam prvu strofu, narod ćuti, ćuti… Ništa. I onda kad je počelo, kad je to grunulo! Osam minuta je trajao aplauz! Tako su novine pisale. Kad su oni skočili! Bacaju kapute, kišobrane, kape, nema šta nisu bacali! Treća noć je bila finale, a ja već imam svoju armiju i publiku. Bili su nalepili sa ploča one omote i mahali. Tu su Novica i Bane Đokić, na licu mesta, po litar vina naiskap popili! Pogodila ih, ha-ha-ha!

Al’ nije samo to, sad da ti objasnim. Trebalo je da pevam i na drugoj Ilidži, a pošto je Novica voleo mnogo da popije, njega nema. Nema ga da mi da pesmu. Umeo je tako da nestane. Nema čoveka nigde! Opet, na moju sreću, tada sam otpevao pesmu Radeta Vučkovića „Umreću bez tebe, nevero moja“, a koja je bila namenjena Šabanu. To je bio još veći hit. Znači, nije kome je rečeno… Sudbina. „Voli me danas“ je prodata u petsto hiljada primeraka osamdesete. Te godine kad je Tito umro. Tad jedno pola godine nije bilo muzike, a i pored toga, ja prodam pola miliona. Mislim, umro bio Tito, slabo se šta puštalo. E, ta pesma je proglašena za jednu od najlepših pesama na Radio Beogradu mnogo godina kasnije. Najviše pesama mi je napisao kum Novica, ali ja sam menjao tekstopisce. Bili su tu i Rade Vučković, Ljuba Kešelj, Dragan Aleksandrić, kasnije Dragan Brajović Braja, Pera Stokanović…

Prva me je na turneju povela Zorica Brunclik. Predstavnik „Diskosa“ me je bio predložio da idem sa njom i ona je to prihvatila. Ja to uvek spomenem, nema tu šta, pošteno. Mislim, nije ona lično rekla: „E, hoću ja da te povedem“, ali je pristala da sa jednim poluanonimnim klincem peva na turneji. Ne znam da l’ ovo znaš, ja sam 1982. bio prvi narodnjak koji je zapevao u Sava centru. I to dva puta. Posle su došli Pionir, pa Hala sportova… Nadam se da će biti nešto opet za godinu-dve…

Uh, pa ti me baš teraš unazad! Ma kako svega da se setim… Prva pesma, prva turneja, prva kafana… Prva ljubav! Ajde, sećam se i toga. Desila mi se kad sam prešao u Mitrovicu. Mislim da se zvala Mira. Dve godine je to trajalo. Bili smo zajedno, ali me je karijera odnela i to je bilo gotovo. Posle je došla vojska…

Vojsku sam služio u Subotici. Al’ prvo sam bio u Somboru. Bio sam onaj „ti-ti-ti“, telegrafista. Voleo sam Sombor, a nisam ga ni video. Posle nekog vremena dođe prekomanda u Suboticu. Iako sam već tada imao neke ploče, nisam se još bio probio u javnosti, nisu ljudi znali za mene. Prva tri-četiri meseca sam bio pravi vojnik, sve po pe-esu, a kasnije sam bio u vojnom klubu i tamo sam imao neke pobede i takmičenja u pevanju. Bio sam prvi u kasarni u narodnjacima, a Saša Aleksić u zabavnjacima. To je onaj što je pevao Partizanovu himnu, ako se sećaš, ono, „volim Partizan“… Petnaest meseci sam bio u vojsci. Posle sam ostao u kontaktu sa nekoliko njih. Znam da jedan radi u Austriji, ostali su se pogubili, i tako…

Suzanu sam upoznao na turneji u Skoplju. Ona je iz Skoplja. Turneja je bila na stadionu. Jedan moj prijatelj me je upoznao, bile su njih tri. I, šta se dešava? On me upoznaje s jednom drugom, crnom, međutim, ja sam odmah zgrabio Suzanu. To je to! Trajalo je to nekoliko meseci i venčali smo se. Sad u aprilu će biti četrdeset godina braka. Životna ljubav. I nije tačno da niko ne zna kako ona izgleda i da sam je ja kao krio od javnosti. To da ti odgovorim kad me pitaš što sam ženu godinama krio od javnosti. Nisam. Pa prvi sam je stavio na naslovnu stranu Sabora! Kad je izlazio Sabor. Kad je bio najtiražniji. Ali ni ona ni ćerka Sanja ne vole da se pojavljuju u medijima. Meni ćerka kaže: „Ne želim da budem poznata, pa da svi bulje u mene kako jedem, kako sam se obukla ili šta već.“ Što je i tačno. Razumem je. Kad se Sanja rodila, bio sam na nekoj velikoj turneji. Bilo nas je više pevača. Jesmo li se napili? Čuj! Pa kako misliš da nismo!

Prva i najveća tuga u životu mi je bila kad mi je umro rođeni brat. Imao je tad devet godina, a ja pet. Sećam se toga kao kroz maglu. Bolovao je od leukemije. Tada nije bilo ni lekara, ništa… To je bilo selo, nema tu učenih ljudi. Da je bio grad… ko zna, možda bi ga i spasli. I, naravno, smrt roditelja mi je bila mučna. Teško sam to podneo… A oboje su mi bili na Ilidži 1980, kad sam počinjao. Bili su ponosni.

To s mojim pićem i te priče kako sam pio kao lud, to ću lako da ti objasnim. U vreme kad sam ja počinjao, znači mlad, klinac, morao si da sediš s kompozitorima ako misliš da ti daju pesmu. A kad sediš s njima, a oni piju ne mogu da ti opišem kako i koliko, moraš i ti da piješ s njima. I onda piješ dok se ne ubiješ! Pet dana, pet dana! Pet noći, pet noći. To je, kako da ti kažem, bilo normalno. Podrazumevalo se. Oni su mogli po nedelju dana da ne izlaze iz kafane. I ti, šta ćeš, sediš s njima. I posle kažu Mitar pijan. A oni svi još pijaniji!

Kako sam postao Tarmi Rićmi? Tad sam ja bio već ime, velika zvezda. Šta znači biti veliki, makar za mene, u ovom poslu? Znači da ne možeš biti uvek isti, moraš praviti iskorak. Stare pesme su tu, od njih živim najviše, ali moraš da imaš i onu stvar, da uradiš nešto novo. Kao i sad sa najnovijom pesmom „Daće Mitar“. Nešto totalno drugačije. Morao sam tada da napravim neku caku. Pa sam tad stavio neke trake na glavu, oblačio kožni prsluk na golo telo. Ljudi su mislili da sam poludeo! Džej je bio lukav, pa je govorio: „Nije on lud! Zna on šta radi.“ Jedino je on shvatio. E, posle je neka grupa snimila „Ja ne živim više ovde“, u njihovom fazonu, i pevali su u refrenu „Tarmi Rićmi, Tarmi Rićmi“. Tako sam ja postao Tarmi Rićmi.

Imao sam raznih faza u karijeri. Ljudi se zasite, pa nastane pad. E, kum Novica je bio inadžija. Hteo je svima da pokaže kakvu pesmu može on da napravi. Nisam uopšte tad računao na „Ne može nam niko ništa“. Računao sam na jednu drugu. Ali to znači da je Novica ipak bio vispreniji. Sad da ti objasnim: tad se snimalo po deset pesama. Ova je bila jedna od deset. I tako, pesma je izašla večeras i za – da ne preterujem sad – pet sati je postala hit! To je bio lom! E, a kasnije je zaživela svud. Nema ko je nije pevao. Pa, evo, znaš i sam, svi znaju tu pesmu. Počeli su da je pevaju i na stadionu, i kriminalci su je pevali, političari na skupovima, ludilo totalno, ne možeš da je se otarasiš koliko je zarazan refren, a to je u stvari ljubavna pesma. Skroz ljubavna! Peva samo o ljubavi. Jesi li razmišljao nekad o tome? Al’, eto, mislim da je više niko ne gleda tako. Kao ljubavnu. Pa, evo, sam kaži, je l’ ti znaš da je to ljubavna pesma?! Ne razmišljaš o njoj na taj način. S tim je Novica čudo napravio. E, ako on nije bio vidovit, ja ne znam. Kao da je znao da će nakon godinu-dve dana doći do tog nesrećnog rata, pa će svi da je prisvoje…

A kad sam već kod njega, najveća životna greška u karijeri mi je bila kada mi je kum Novica preprodao ploču. Prodao je jednom, pa drugom izdavaču. Al’ nema veze… Najžalije mi je što je došlo do toga da smo prekinuli saradnju. Ali smo posle opet bili super. On me je stvorio, napisao mi najveće hitove, ne mogu da kažem… Hvala mu za sve.

Ja sam bio nekako stidan uvek. I dan-danas sam stidljiv, šta ću, takav sam. Možda ti malo zvuči čudno, ali ozbiljan sam kad ti ovo kažem. To je nekako genetski, i ćale mi je bio stidljiv. Koliko to valja, toliko i ne valja kad si u ovom mom poslu. Rekao sam ti, kao dete nisam bio toliko stidan.

Ajde, nemoj zezati… Nemoj me to o smrti pitati i šta će ostati iza mene. Ne razmišljam o smrti. Još smo svi mi u ovim godinama mladi! Ko razmišlja o tome, to mu je greška velika. Pa ispevao sam toliko pesama, ostaće one iza mene. Već su i ostale. Nije to loše. I ostaće moj Mitar.

Kurir.rs/Aleksandar Panić – Branislav Bjelica