Životna priča producentkinje serije Sablja Snežane van Hauvelingen

Moja prva sećanja malo su pomešana. Neka mi se čini da imam na osnovu fotografija gde sam beba ili baš mala, što je nemoguće. Međutim, kad bih morala da odaberem jedno, to bi svakako bili izleti s porodicom, rođacima i prijateljima u prirodu i pored reka.

Rođena sam u Gornjem Milanovcu, 1984. godine. Sve do moje pete godine živeli smo u centru grada, preko puta gimnazije. Tata je bio vojno lice i trebalo je da dobije prekomandu, mogao je da bira gde. Nije hteo Beograd zato što je za ukus mojih roditelja bio previše veliki i bučan, pa su se, u odnosu na Gornji Milanovac, koji je veoma mali grad, odlučili za Kragujevac – univerzitetski grad da bismo sestra i ja mogle tamo i da studiramo. U Kragujevcu sam završila osnovnu školu i čuvenu Prvu kragujevačku gimnaziju. Međutim, i sestra i ja smo studirale u Beogradu, koji sada doživljavam kao svoj grad. Tu imam porodicu, posao, prijatelje… Za Kragujevac me i dalje vezuju divne uspomene, kao i za Gornji Milanovac.

Milanovac pamtim po lepom detinjstvu. Mama je radila u „Metalcu“. Zime su bile tako hladne da nije mogla da upali auto kad bismo išle ja u vrtić, a ona na posao. Imali smo divne komšije. Neki drugačiji život. Imali smo neki fantastičan ogroman podrum, jednu veliku prostoriju u kojoj su sve komšije zajedno pravile zimnicu. Tu smo se mi svi okupljali po podne i uveče, deca bi pravila igranke, a roditelji bi radili. Komšije su nam bile kao najbliži rod. S komšijom Duškom i danas održavamo prijateljske odnose i to je veliko bogatstvo.

U školi sam bila pravi štreber. Išla sam na sve sekcije i bila predsednik odeljenske zajednice. Od starije sestre Slađe sam u osnovnoj školi nasledila i učiteljicu Olgu Ilić. Sada je u dubokoj penziji i nadam se da je dobrog zdravlja. Uvek sam bila prodorna i puna inicijative, što se verovatno odrazilo na moju sadašnju profesiju i uopšte na odnos prema životu i izazovima.

U film sam se zaljubila potpuno slučajno. Kao mala sam, od te svoje ogromne ekstravertnosti, došla do nekog oglasa i prijavila se na Dečju televiziju u Kragujevcu. Otišla sam s drugaricama na audiciju i mene su primili. Imala sam svoju emisiju, a tamo sam prvi put došla u kontakt s kamerom, režijom, uopšte ljudima koji rade iza kamere i bave se svim tim profesijama. Deca su išla na folklor, a ja na televiziju. Posle toga sam se u srednjoj školi prebacila na drugu lokalnu televiziju, gde je moj hobi počeo da dobija profesionalni oblik.

Glavni krivac što sam postala producent je tadašnja urednica Katarina Katanić. Shvatila je da sam vrlo talentovana, da imam sposobnosti producenta i da bi trebalo to da studiram. Želja mi je bila da budem producent na televiziji. Međutim, kad sam počela da studiram Akademiju umetnosti, ništa nije imalo mnogo dodirnih tačaka s televizijom. Počela sam da radim studentske filmove, gde sam između ostalog i upoznala Gorana Stankovića, reditelja i kreatora serija „Jutro će promeniti sve“ i „Sablje“. Zajedno smo radili i postali prijatelji. Godine 2008. otvorili smo produkciju „This and That“. Nekada je posao producenta bio uglavnom muški posao, a danas i u Srbiji ima mnogo uspešnih žena producenata. Više ne živimo u tom, da kažem, „komunističkom sistemu“, gde su producentske kuće bile državne firme, a filmovi se finansirali na drugi način. Sada živimo u jednom potpuno drugačijem sistemu, gde su ženska senzibilnost, pragmatičnost i razumevanje vrlo poželjni za jednog producenta.

Moj prvi veliki projekat je bio film „Sveti Georgije ubiva aždahu“. U filmu Srđana Dragojevića dobila sam priliku da radim kao asistent producenta. Radila sam zapravo aplikaciju za strane fondove, komunikaciju s koproducentima i sa agentima prodaje. Uspeli smo da dobijemo veliki novac i prođemo aplikaciju kod Eurimaž fonda. Bio je to tek drugi film iz Srbije. Prvi put sam se susrela s međunarodnom koprodukcijom u pravom smislu te reči, gde je bilo snimanje i u Srbiji, ali i u Bosni i u Bugarskoj. Film je kao epoha bio vrlo zahtevan u svakom smislu. Veliko vatreno krštenje me je na neki način i odredilo za dalje.

Prvi film koji sam producirala bio je „Spomenik Majklu Džeksonu“ reditelja Darka Lungulova. Darko i ja smo se brzo sprijateljili i odlučili da zajedno razvijamo njegov drugi dugometražni igrani film. Paralelno tokom razvoja „Spomenika Majklu Džeksonu“ radila sam i druge poslove. Zanat sam pekla radeći kao slobodnjak za druge produkcije, na poziciji izvršnog producenta filmova „Travelator“, „Crna Zorica“ i „Ustanička ulica“. Najveća škola mi je bila evropska radionica za producente. Kad sam otišla na EAVE, tu jednogodišnju školu za evropske producente, bila je to glavna prekretnica u mojoj karijeri. Shvatila sam poziciju producenta u Evropi, šta treba da radim s tom svojom producentskom kućom, kakve filmove želim da pravim i s kim da sarađujem.

Serija koja je promenila sve

Ono što nas je lansiralo bila je serija „Jutro će promeniti sve“. Moj prijatelj i poslovni partner Goran je odlučio da ode u Ameriku i tamo završi master. Primljen je na vrlo prestižni fakultet Američki filmski institut – AFI. Školovanje je trajalo dve, a on je ostao pet godina. Kao jedan od najboljih studenata s kratkim filmom, nominovan je za studentskog Oskara i imao je puno mogućnosti. Logično je da je želeo da ostane u Holivudu. Bio je dečko koji obećava i hteo da sačeka svoju priliku. Prolazile su godine, a ja sam ga zvala da se vrati za Srbiju. I kad sam ga napokon ubedila, upoznao je Vladu Tagića. Danas su i kumovi. Posle tog susreta rodila se ideja da radimo seriju „Jutro će promeniti sve“. Ona je zapravo nastala iz njihovih životnih priča i biografija, gde je Goran udahnuo dušu i biografiju Filipu, dok je Vlada zapravo Ljuba.

„Jutro“ je bila jedna zaista nepretenciozna serija koja nije imala nikakve namere da stremi ka nekom uspehu ili da priča neku, ne znam kakvu, veliku priču. Bili smo presrećni što smo dobili fantastičnu povratnu reakciju od gledalaca. Veoma smo ponosni na tu seriju, ali i na druge naše, „Nečistu krv“ i „Sablju“. Naša produkcija nije radila mnogo serija u sopstvenoj produkciji, uglavnom smo fokusirani na autorske filmove koji putuju po festivalima i nisu komercijalni. Zato nam je „Jutro“ bilo otkrovenje, jer smo odjednom dobili mogućnost da komuniciramo s tako velikim brojem ljudi, naših gledalaca. Tada smo odlučili da želimo da se bavimo i serijama, ali od filmova nismo odustali. Oni su naša primarna delatnost i prva ljubav.

Kako je nastala „Nečista krv“

Bila sam na odmoru kad je sa mnom kontaktirao reditelj Milutin Petrović, pa smo se videli nakon mog povratka u Beograd. Nisam imala ideju zašto me zove i zašto se nalazimo, ali smo se našli. Dao mi je prvu epizodu scenarija Voje Nanovića i opisao mi kako je pronašao tu priču. Bila sam fascinirana saznanjem da je Televizija Beograd u dva navrata pokušala da snimi seriju „Nečista krv“ osamdesetih godina, ali nije uspela. Voja je sjajno povezao sva dela Bore Stankovića u tu jednu veliku porodičnu sagu. Serija je pisana sedamdesetih godina, ali sam bila zaprepašćena koliko je to bio moderan jezik, dinamičan, koliko je to bilo savremeno i aktuelno. Posle čitanja osećala sam se nekako dužnom da snimim tu seriju.

Ima tu jakih ženskih likova. One su tako borbene, hrabre, prosto aktuelne i za ovo današnje vreme, bore se za svoj položaj u društvu. Dakle, uopšte nije bilo pitanje da li imam vremena. Osećala sam da to moram da snimim i da imam odgovornost prema tom nacionalnom blagu. Uspeh nije izostao. Film je prikazan kao prvi na srpskom jeziku na Netfliksu. A kad smo se na neki način upisali na Netfliksovu listu, verujem da će nam to pomoći da bolje i lakše i drugi autori iz naše zemlje tamo plasiraju svoje projekte. Očekujem da će još veći međunarodni uspeh imati „Sablja“, koja premijerno kreće na RTS, a nakon toga će biti dostupna preko HBO (Maks platforme).

Srećna sam što smo konačno dočekali da krene emitovanje „Sablje“. Tu seriju smo pre svega radili za našu domaću publiku. I nama je najviše stalo do mišljenja naših gledalaca – RTS gledalaca. Super su nagrade u Kanu i u Češkoj. Serija se dobro prodaje u svetu, ali najvažnije nam je da je vide naši ljudi. Jedva čekamo prve kritike i komentare.

Prijateljstvo s Mirjanom Karanović

Pripremam s Mirom kao rediteljkom već treći njen film. Radile smo na filmovima „Tamo i ovde“ i „Crna Zorica“ i tako se upoznale. Kad me je zvala da budem producent njenog prvenca „Dobra žena“, imala sam 25 godina. Bila sam mlada i ne toliko iskusna. Nisam čak ni razmišljala zašto je mene zvala sve dok nisam otišla na neki producentski forum. Sedeli smo za nekim ogromnim stolom gde je bilo 95 odsto producenata muškaraca. Predstavila sam se i rekla da pripremam prvi film Mirjane Karanović. Svi su me odmah streljali pogledom. Shvatila sam tada da je Mirjana Karanović radila sa svim producentima i u Srbiji i regionu. Posle toga sam je pitala: „Miro, zašto si izabrala mene?“ Dala mi je poražavajući odgovor: „Ti si od svih producenata s kojima sam sarađivala jedina bila iskrena prema meni.“

Mira je vrlo direktna i iskrena, kao i ja i tu smo se negde prepoznale. Očigledno je umela da ceni moju iskrenost i kad nisam imala dobre vesti da joj saopštim. Ljudi se verovatno plaše da joj kažu ono što može da je uznemiri pa pribegavaju da ulepšaju istinu. S Mirom, inače, spremam njen sledeći film „Narodna drama“, koji je dobio podršku konkurentnog francuskog fonda Cinema du Monde. Veoma sam ponosna na taj projekat i radujem se da realizujemo tu priču. Film „Majka Mara“ će u Srbiji biti prikazan naredne godine.

Počele su pripreme za snimanje novog filma Miroslava Terzića „Ekskurzija“, koji je inspirisan sudbinom i tragedijom Alekse Jankovića. To je drama o vršnjačkom nasilju po scenariju Vladimira Arsenijevića. Želimo da pokažemo odnos društva prema vršnjačkom nasilju. Znači, kad smo čuli informaciju da je dve nedelje nakon što je Aleksa izvršio samoubistvo njegov razred krenuo na matursku ekskurziju, sa svim razredima i nastavnicima škole, ostali smo bez teksta. Svi su se pravili da se ništa nije desilo, da se njih ne tiče što je neko izvršio samoubistvo, da je to samo njegov problem, da nije problem ni uže, ni šire zajednice i da niko apsolutno ne oseća ni odgovornost. To nam je bila vodeća inspiracija i motivacija za pisanje scenarija.

Moje devojačko prezime je Penev, a već osam godina nosim prezime mog muža Van Hauvelingen (Van Houwelingen). Vauter je Holanđanin i želeo je da i naša deca i ja nosimo isto prezime. Naravno da sam se sa tim složila, i dobila ime jedinstveno u celom svetu. Vrlo srpsko ime i vrlo nesrpsko prezime. Dogovorili smo se da ćemo živeti u Beogradu. On voli Beograd, voli naš način života, mentalitet i odlično govori srpski jezik. Živeo je u Beogradu i mnogo pre nego što smo se upoznali. Nikad nije bila opcija da živimo u Holandiji.

Sreli smo se preko moje koleginice. Došao je kod mene u kancelariju, i to baš dok smo radili na filmu „Spomenik Majklu Džeksonu“. Imala sam zaista puno problema oko finansiranja tog filma. Često je dolazio na snimanje i zapravo je pokušavao da mi da do znanja da je zainteresovan, ali ja sam zaista bila u svom filmu i nisam to primećivala. Dugo vremena mi je trebalo da shvatim da mi se udvara, što su shvatili svi pre mene. Moj kum i kolega Uroš Lukovac me je pitao: „Šta on opet radi ovde?“ Snimali smo u Lozoviku u Šumadiji. „Svratio čovek na snimanje, bilo mu usput.“ Posle tih reči sam shvatila njegove namere. Sada govorim da je najbolja stvar u životu koja mi se desila da sam njega srela. Bez njega takvog i uopšte naše porodice i te ogromne podrške svakako ne bih mogla da uradim sve ovo što sam uradila u svojoj dosadašnjoj karijeri.

Dijagnozu sam saznala u novembru 2022. godine. Završilo se snimanje „Majka Mare“ i polako smo ulazili u pripreme snimanja „Sablje“. Seriju smo počeli da snimamo u martu 2023. godine i već ulazili u drugi krug kastinga. Otišla sam na redovan sistematski pregled, na koji sam išla svake godine. Imala sam tada 38 godina. Moj radiolog mi je posle 30 sekundi pregleda ultrazvukom rekao: „Ovo nije dobro, imate tumor i ovo je maligno.“ Bila je to prva rečenica koju je izgovorio i najveći šok, jer ja sa 38 godina nisam svakako bila ciljna grupa ili kandidat za rak dojke. Nije to niko imao u porodici. Mislila sam da tako nešto ne može meni da se desi. Išla sam na te kontrole da bih čekirala sve kao na neku vrstu godišnje obaveze i uvek sam se odlično osećala. Bila sam zdrava, jaka, ali nisam nikada mogla ni da pretpostavim da meni bilo šta loše može da se desi, pogotovo ne bolest koja može da bude smrtonosna.

I naravno, tada vam se svet okrene naglavačke. Ali eto, sreća u nesreći jeste ta moja profesija i moj odnos prema životu i projektima, to što sam inače borac pomoglo mi je da se dobro postavim prema bolesti i maksimalno iskoristim sve svoje sposobnosti i organizujem sebi lečenje na najbolji i najbrži mogući način. Kontaktirala sam s puno doktora u inostranstvu za drugo, treće, četvrto i peto mišljenje, dok se nisam uverila da ja zaista imam najbolju terapiju. To je stvarno jedna veoma velika trauma, ta bolest kroz koju sam ja prošla, kroz koju prolaze mnoge žene. Rak je grozna bolest, ali ukoliko se na vreme otkrije, ima veliki procenat izlečenja pa se trudim da javno pričam kroz šta sam prošla da to ne bude bauk.

Najteže sam loše vesti saopštila roditeljima i sestri. Pokušavala sam da sakrijem što duže pa sam im rekla tek kada sam zakazala prvu hemioterapiju i kada sam imala isplaniran ceo tok i proces izlečenja. Sigurno da im nije to lako palo, ali mnogo je važnije kako sam ja prošla kroz sve. Između hemioterapija sam snimala „Sablju“. Nisam nikad otišla na bolovanje jer je meni tako prijalo. Naravno, bila sam veoma fokusirana na svoje izlečenje, vežbala sam, slušala savete doktora, bila sam štreberka i u tom smislu, ali sam nastavila da radim pripreme serije. Uz neizmernu podršku kolega Ivana Krstovića i Milice Putnik Lukovac, ali i razumevanje i podršku reditelja Vlade i Gorana, uspeli smo da neometano pripremimo i realizujemo snimanje.

Nakon što mi je opala kosa, nosila sam turbane, a imala sam i periku koja je dosta ličila na moju kosu i frizuru. Sve vreme sam predavala na Fakultetu za medije i komunikacije. Rad sa studentima mi izuzetno prija i to je nešto što me dodatno ispunjava. Sećam se da su mi, kad sam nosila te turbane, studenti govorili: „Profesorka, baš ste kul i imate originalni stil. Prva ste umetnica zbog tih turbana.“ Isto su mi govorili i kolege na snimanju koji nisu znali da prolazim kroz hemioterapije. Davali su mi i komplimente. Bez obzira na to što imate tu bolest i što se lečite, morate da znate da nije kraj života i sveta. Trudila sam se da se tako sve vreme i ponašam, odgovorno, ali s pozitivnim stavom.

U životu su mi najvažnije moje ćerke Hana (9) i Eva (8). Trudim se da odrastu u dobre ljude. Veoma sam srećna što sam okružena divnim kolegama koji su mi podrška. Uspeh u ovom našem poslu ne možeš da imaš kao solo igrač. Srećna sam što imam moje dve porodice. Jednu čine muž i deca, a drugu moje kolege: Goran Stanković, Ivan Krstović i Milica Putnik Lukovac. Prošli smo mnogo toga zajedno i uvek smo tu jedni za druge, i kad je teško i kad se slavi uspeh.

Uživajte u svakom trenutku života koji se sada možda čini kao obična i normalna stvar. Život je nepredvidiv i važno je prilagoditi se promenama koje on donosi, jer se stvari često odvijaju van naše kontrole. U teškim trenucima ljubav i podrška bliskih ljudi su od suštinske važnosti, jer nam pomažu da izađemo jači iz izazova. Volela bih da moja priča bude inspiracija za sve nas da budemo bolji prema sebi i drugima. Da budemo tu jedni za druge, ljubazni i prijatni prema poznatim i nepoznatim ljudima. Nikad ne znamo kroz šta neko drugi prolazi i s kakvim se izazovima nosi.