radiobalkanfox
Ne mogu da pevam kao onda, jer sam imao moždani udar, ali nastupam. U Americi sam doživeo moždani udar, a ništa osetio nisam
Šeki Turković je osamdesetih godina bio jako popularan na prostorima bivše Jugoslavije, a malo ko zna da je pre pevanja radio kao građevinski radnik. Šeki je jednom prilikom objasnio kako je ušao u muzičke vode, a otkrio i da je u jednom trenutku napustio sve i preselio se u Ameriku.
– Zaposlio sam se u građevinskoj firmi „Hidrotehnika“, tako se zvala. Nije bilo loše. Kopaš kanale, mešaš malter, plata redovna, živeli smo u samačkom hotelu i bio sam svoj čovek. E, tu sam počeo pomalo da pevam… Znali su ljudi da lepo pevam, ali do tada sam pevao samo na priredbama u školi, ništa, da kažem, ozbiljno, važno… Jedno veče smo otišli u neku prčvaru kod Cvetkove pijace i malo smo slušali muziku. Znaš kako, građevinci, fizikalci završe poso i gde će nego u kafanu. Tu smo dolazili često. I navalilo društvo to neko veče da im pevam i samo ponavljaju: „Aj ti da da otpevaš dve-tri pesme, ajde, ajde!“ Bilo nas četvorica za stolom i na kraju se dogovorimo – ajde da pevam! Pozovemo šefa orkestra, pitamo ga je l’ može, a on kaže: može, ali jedna pesma je tri hiljade! Pazi, da mi platimo pa mogu da pevam! Skupimo ti mi dvanaest hiljada i ustanem ja da pevam. Otpevam te četiri pesme, kad ono – gosti mi ne daju da siđem sa bine, traže još! Prilazi mi šef orkestra i pita me, na jekavici, to sam dobro zapamtio, gdje inače pevam. Pogledam ga i kažem, nigde. Nigde? Bilo mu čudno. Nastavlja on da se raspituje odakle sam, gde radim, šta radim… Odgovaram da radim u građevinskoj firmi, kopam kanale, mešam malter i vozim kolica. Hoćete li, kaže, da pevate? Što da neću.
– Tad smo kanale kopali u Mirijevu, bio je maj, sećam se kao danas: rodile trešnje u Mirijevu, mi beremo, jedemo, krademo, a seljaci nas jure! I odem ti ja taj jedan dan u maju, po savetu tog šefa orkestra, u udruženje „Melos“. Uzmem lepo bolovanje i odem da polažem audiciju. I položim! I pazi sad ti ovo! Dobio sam diplomu da sam – kvalifikovani pevač! Ne KV kopač kanala, nego KV pevač! Čovek s diplomom.
Kako je ispričao, njegova karijera je išla dobro sve do rata.
– Radilo se dobro. I onda je došao prokleti rat… Hteo sam da bacim mikrofon i da više nikad u životu ne pevam! Odvratno je sve to bilo. Pazi sad, u Bosni me neće, u Hrvatskoj takođe, u Srbiji… U Srbiji pevam samo svadbe po okolini Požarevca, niko neće nekog ko se zove Šeki Turković. Zahvaljujući supruzi, to ipak nisam uradio. Ona mi nije dala da odustanem. Pojaviše se, srećom, romske svadbe u Italiji devedesetih. To je bilo naporno, ali bilo je para. Pa, ljudi, ja sam kupio stan od 150.000 maraka na Dušanovcu! I dan-danas živim u njemu. Para svakog vikenda, ali radiš s neljudima. Pazi, u orkestru samo kradu, ne mogu da ti opišem kako i koliko, ali svaki vikend dođeš sa 7.000 maraka u džepu. Al’ ostaneš bez grla. Dođeš, zaspiš u sedam ujutro, eto ti njih na recepciji! Viču: „Muzika, aj izlazi, došli gosti!“ I ti izađeš… Tri godine sam pevao to tamo i rekao – hvala lepo. U tom periodu je došla i pesma „Poslednji boem“. Pokojni Novica mi je napravio pesmu za sva vremena.
Šeki je ispričao i kako je došlo do toga da živi u Americi.
– U Ameriku sam otišao 2001. godine. Jedan kolega me je zvao da pevam Novu godinu u Mičigenu. Imao sam njihovu radnu vizu i nije bilo problema. Odem ti ja na tu Novu godinu, pa napravim turneju od tri meseca. Završim sve i tražim odmah da platim taksu, jer oni te prate. Niko te ne pita koliko si zaradio, nego da li si platio taksu. Deset godina sam je plaćao. Toliko sam proveo u Americi. Tamo sam započeo život. Vozio sam kombi, lekove i pakete, i pomalo pevušio.
Tada je otkrio i da je u Americi radio kao dostavljač, a da se u Srbiju vratio u nadi da će ponovo pevati.
– Došao sam u Srbiju jer sam mislio da ću se ovde ubiti od posla u julu, avgustu i septembru, malo tezgice, malo vašari. Međutim, sve je otkazano. Estrada je poginula, mi smo poginuli. Jadni smo mi. Ja sam ovde kao u penziji, imam 23.000 dinara. Imam 67 godina, preko 40 godina radnog staža – rekao je on.
– Snimio sam sad dve pesme. Ima posla, peva se svuda. Imam i ovde penziju. Nisam se vratio što sam tamo propao, to su samo glasine. Vidi me, ja sam sad u najvećoj snazi. Ne mogu da pevam kao onda, jer sam imao moždani udar, ali nastupam. U Americi sam doživeo moždani udar, a ništa osetio nisam. Dođem kući i da uhvatim tanjir, on ispadne; čaša isto. Odem u bolnicu, kad ono teški moždani udar. Ali sad je sve kako treba. Treba da se čuvam, ali šta ću.
Šekija Turkovića proglasili mrtvim u ratu:
Kurir
Dodaj komentar